Moj Guru i moj Prijatelj (2)

Osjećao se prilično loše, ipak bio je drag prema ljudima. Kada sam ga vidio, želio sam mu se pokloniti pred stopala, ali me je povukao prema gore i snažno rekao, „Ustani!“. Tada me je zagrlio i tako držao dugo vremena. Mogao sam osjetiti bol koja je bila u njemu i teret koji je nosio.

Stvari nise više bile ista, onakve kakve su bile prije mog odlaska. A ujedno to je bio i prvi put kada sam osjetio nelagodu da budem tamo što me je učinilo tužnim.

Sljedećeg dana, moja obitelj i ja smo se kanili uputiti natrag kući i htjeli smo se na kratko pozdraviti sa Gurudevom. Ali on je tada bio u tzv muškoj kući dolje u selu Springen, te je moja obitelj rekla neka idem sam. Sreo sam ga na katu kuće pred njegovom sobom. Kada me je vidio rekao sam mu da se upravo spremam ići kući.

Ponovo me je zagrlio; ovaj put je zagrljaj trajao barem jednu minutu (koja se je činila kao godine!). Tada me je upitio: „Znaš li što se dogodilo?“ Znao sam za glasine ali nisam točno znao što se dogodilo. I nisam htio da se pred mnome ponižava. Rekao sam mu da znam. Onda me je upitao: „Prihvačaš li me ovakvog kakav jesam?“ Odgovorio sam mu: „Ti se me prihvatio ovakvog kakav ja jesam!“

Poklonio sam mu se pred stopala i poljubio ih; ovaj put je prihvatio moj pranam. Još me je jednom zagrliio te smo se pozdravili. Sva moja tuga se pretvorila u blaženstvo i ponovo sam dobio hrabrost da hodam duhovnim putem zajedno sa onim tko je bio i koji će uvijek ostati moj Satgurudeva.

(nastavlja se)